10. avgust
Oni stariji se sećaju filma „Ratnici“ (Warriors) Voltera Hila, u kome se dve urbane bande – jedna, jelte, uredna i sa zgodnim vođom pod imenom „Labud“, i druga, predvođena histeričnim psihopatom sa „hevi metal minival“ frizurom – sukobljavaju u depresivnom noćnom američkom urbanom pejzažu krajem sedamdesetih, sivim i mračnim parkinzima i napuštenim betonskim suterenima i pasažima išaranim grafitima koji su bili ikonično obeležje depresivne post-vijetnamske i pre-reganovske Amerike.
Danas me beogradski podzemni pasaži u centru grada podsećaju na to.
Propast (ili nikada iskorišćeni potencijal) pasaža i njihovih komercijalnih objekata na premijum lokacijama oko Terazija i Albanije – ali i potencijalnog nadzemnog komercijalnog dragulja Čubure, „Gradića Pejtona“ – je još jedan dnevni pokazatelj potpune nebrige režima za kvalitet života građana i za odsustvo svake vizije koja za cilj nema trenutno i masivno lično bogaćenje. Jer, ova mesta su previše sitna za njihove apetite, previše je to trivijalno za velike ribe, a one male ionako nemaju ni mašte ni stručnosti, a kamoli želje, da oplemene zajednički urbani prostor. Nisu oni tu zbog nas.
Terazijski pasaži su distopijski pejzaž.
Hodnici podzemnih prolaza puni su zamandaljenih, izgrafitiranih lokala, zarđalih roletni, trulih pragova i potpornih greda… Musavost i zapuštenost radioaktivno zrače beznađe na svakodnevnicu prolazećih građana. Poneka preživela radnjica – sa bogatim asortimanom magijskih kristala i poludragog kamenja ili čarapa sa likovima najvećih svetskih autokrata poput Putina, Sija, Kim Džong Una, Staljina, ali i Miloševića, Mladića i – neverovatno, Džefrija Epstina! (iskreno, samo čekam kada će se pojaviti i dokolenice sa likom Hitlera, malo ko bi kod nas na to obratio pažnju) – samo pojačava utisak bezmoždane napuštenosti i nedostatka kreativne urbane strategije – sve u krugu od oko 300 metara, u srcu grada, na lokaciji koja bi u nekim drugim gradovima bila jedan od najvećih izloga domaće kreativnosti. Ne ruglo, ne bruka.
Ništa se od ovoga neće desiti dok se kod nas i sve ostalo ne desi: radikalna promena prvo režima, pa onda sistema. Ovako, prolazi su sada dobri za snimanje hip-hop videa, dokumentaraca o beskućnicima, „krimi“ serija i drugih formi kojima su estetika i tematika urbanog propadanja glavni okviri
Poređenja sa „pop-ap“ kreativnom pijacom dizajnerke i kreatorke Ane Popović je teško izbeći. Redovno, kao po voznom redu nekog Orijent Ekspresa kreativnosti koji putuje ka budućnosti, Ana (obično u Domu omladine) priziva kreativne energije brojnih malih domaćih kreativnih biznisa. Na bazaru koji kao da su zajednički napravili Dejvid Bouvi i Bjork, fizički, opipljivi proizvodi mašte, razigranosti i, ponekad, u najpozitivnijem smislu, kreativnog ludila svojih stvaralaca, opsedaju sva čula, na sve načine… I sve je domaće. Čak i Njuz.net ima svoj štand!
Ono što je Šabački vašar za tradicionalnu (svetleće pidžame, nekome?), to je Anin bazar za urbanu, svetsku Srbiju. I mnogo je patriotskiji: umesto bezvrednog kineskog i turskog bofla, sve je pravljeno domaćim rukama, kod nas.
Kako bi ovi distopijski podzemni prolazi u centru Beograda izgledali kada bi iskopirali Anin koncept – još bolje, kada bi ona bila njihov kreativni direktor – kada bi se sva sila domaćih kreativnih preduzetnika, mnogi sa unikatnim proizvodima, pokazala tu u ovoj urbanoj Aladinovoj (ne Ali Babinoj) pećini svakakvih čuda! Koliko bi to unapredilo turističku ponudu Beograda, koliko bi svetskih blogova, podkasta i uticajaca/cajki tu našlo inspiraciju i materijal za pumpanje „cool“ Beograda na još više svetskih mapa! Koliko nas bi tu našlo utočište od globalnih monokulturnih šoping brendova i raznih domaćih imitacija, od kojih većina nudi estetiku frustriranih srednjeklasnih urbanita ili „wannabe“ tajkuna i njihovih silikonizovanih „arm candy“ pratilja.
Podzemni alternativni kreativni šoping centar.
Ima neke istorijske simbolike u tome: koliko se sećam, isti ti podzemni prolazi su bili mesto prvog jugoslovenskog „komisiona“ u kome je mogla da se kupi tada retka strana (zapadna) roba. Bilo je to čudo neviđeno i destinacija za koju se, maltene, oblačilo svečano odelo
Ali, avaj. Ništa se od ovoga neće desiti dok se kod nas i sve ostalo ne desi: radikalna promena prvo režima, pa onda sistema. Ovako, prolazi su sada dobri za snimanje hip-hop videa, dokumentaraca o beskućnicima, „krimi“ serija i drugih formi kojima su estetika i tematika urbanog propadanja glavni okviri.
Ima neke istorijske simbolike u tome: koliko se sećam, isti ti podzemni prolazi su bili mesto prvog jugoslovenskog „komisiona“ u kome je mogla da se kupi tada retka strana (zapadna) roba. Bilo je to čudo neviđeno i destinacija za koju se, maltene, oblačilo svečano odelo.
Od tada pa do danas, samo nizbrdo… dok i podzemlje više nije bezbedno od nas.
11. avgust
Ispred palate Albanija, odmah pored stepenica za podzemni prolaz, dva klinca – gitara i bas – rokaju instrumentalni metal; njima vežba i poneka kinta, gradu momenat globalne zabave i podsećanje na „energiju mladih“.
Klinci su dizajnirani kako priliči, od „Galaher“ frizura, preko dukseva i džinsa, do intrumenata: Strat i Thunderbird, okačeni nisko, dobro za poze… Klinci su potopljeni u „gruv“, zvuk reže i prži, sve zvuči veće nego samo dva klinca koji „baskuju“. Poneko baci neku paru, ali vidi se da se ne radi o džeparcu nego o izloženosti, o deljenju, o samopotvrdi, o osećanju blage superiornosti nad svakodnevnim koju mnogi umetnici – i oni u postajanju – često osećaju.
Ispred njih po ulici tetura žena i rida, terana ko zna kojom svojom mukom, ko zna kojim momentom u kome se život – nekome roda, nekome lešinar – obrušio na nju i kao nepismen čovek žvrljotinu zapljunutim palcem obrisao deo njene ljudskosti i nade i razloga za život i veselje na ovom svetu. Da li je napuštenost ili bolest ili nesreća nekog bližnjeg ili oluja u mozgu od koje nema sigurne luke u zemlji koja se raspada od korupcije i nebrige, koja muka je naterala tu ženu da se jecajući probija kroz opuštenu razšetanu gomilu u sparno letnje predveče, sa testoteronskom agresijom kao zvučnom pozadinom njenog momenta, ne znam…
Ali ta nekongruentnost momenta je u sebi imala neku epsku tragičnu dramaturgiju.
12. avgust
Jara titra iznad trotoara kao providni žele na nemirnoj tacni… teški zvuci polutrulog tramvaja opresivno pritiskaju bubne opne, zvuci solidnosti i opasnosti u jednom, dok se kabina ljulja i drma i udara u ramena, leđa, kukove i kolena; tvrdo na sve strane: sedišta, zidovi, prozori, šipke… i vruće… bolesno, invalidski, depresivno, uzaludno vruće…
Ali ona je nepobediva, napolju, po toj žegi. Obučena u crno, kao Valentino nindža, kao letnji bojler na krovovima mediteranskih kuća, skoro kao sa namerom da toplotu oko sebe još više pojača, da vazduh kojim samouvereno, čak arogandno, jezdi, ožari i pokori. Jer, slika – image – je najvažnija stvar na svetu.
Brutalno beogradsko leto je ništa. Stil je sve, pojava je sve, ostalo je samo iritacija na putu do sledećeg klimatizovanog salona
Vreli asfalt skoro da se buši njenim stileto štiklama na karmin-pink sandalama u istoj nijansi kao i njen ruž na napumpanim usnama. Usta i princezine sandale… Ide uzbrdo, pipavo, kruto, sitnim koracima, jer su štikle te visine – skoro, metraže – problem i na ravnom. Crno i brutalno roze, kombinacija boja za jak brend, brend koji se ne stidi, brend koji je u trendu, brend koji je seksi, brend koji živi život sada…
Brutalno beogradsko leto je ništa. Stil je sve, pojava je sve, ostalo je samo iritacija na putu do sledećeg klimatizovanog salona.
14. avgust
Zašto „Hugo spritz“ nije izmišljen kod nas?
Da podsetim, u pitanju je jedan od najbrže rastućih letnjih koktela na svetu, za razliku od Aperola baziran na likeru od zove – francuski St-Germain je najpoznatiji brend – najnoviji u beskrajnom nizu trendova i moda koje zovemo „moderni život“.
Zova je tajna Huga, ista ta zova koja je kod nas skoro kao korov, toliko je ima i toliko je dostupna. Sirup od zove je naša standardna domaća tečna poslastica i rashlađivač, neizbežni deo frižidera domaćinstava širom zemlje. Zašto je nikada nismo pretvorili u nešto veće, u još jedan autentični domaći proizvod koji bi otišao u svet?
Godinama već pričam o anegdoti o dvojici Škotlanđana koji su pre više godina na proputovanju kroz Vojvodinu shvatili da zove kod nas ima svuda, da raste divlje i da je besplatna za branje, što su oni pretvorili u biznis pravljenja i izvoza sirupa za Škotsku. Ništa iz toga nismo naučili.
I sada se desio Hugo. Sumnjam da ćemo i ovde dovoljno brzo reagovati da se ukačimo na trend, da St-Germain ne bude jedino ime koje pada na pamet kada se pomisli na ovaj koktel. Još jednom nas je život i neprestani vrtlog globalnih tržišta uhvatio nespremnima. Hugo je mogao da bude prvi srpski globalni koktel…
Ima li nekih drugih potencijalnih svetskih hitova koji sada čuče u našem lokalnom balkanskom kafeu, iz raznih razloga nesposobnih da promole glavu u mnogo veći svetski?
Plazma „šejk“ pada na pamet. Nema ga nigde drugde, bar da ja znam. Nema ga u Londonu, sem kada ga prave naši ljudi kod kuće. Eto novog globalnog TikTok trenda (sa novim imenom keksa, naravno, jer to što je nama poznato ne znači ništa svetu, a i da bi se izbegli zakonski problemi). Jahanje na velikom talasu, neprekidnoj bujici novih trendova u hrani i snekovima koji se bukvalno nedeljno pojavljuju na najpopularnijoj svetskoj društvenoj mreži. Nekoliko pažljivo odabranih uticajaca B i C kategorije koji bi trend „posejalo“ (seeding), amplifikacija kopiranja tih trendova od strane stotina hiljada mikro-uticajaca – i Plazmi su distribucija i listing po svetu manje-više garantovani…
Zova je tajna Huga, ista ta zova koja je kod nas skoro kao korov, toliko je ima i toliko je dostupna. Sirup od zove je naša standardna domaća tečna poslastica i rashlađivač, neizbežni deo frižidera domaćinstava širom zemlje. Zašto je nikada nismo pretvorili u nešto veće, u još jedan autentični domaći proizvod koji bi otišao u svet
Slično godinama već pričam za mlevenu Plazmu kao bazu za revolucionisanje „čiz kejka“ – poslastice koja je do skoro imala samo dve zvanično prepoznate varijante (obe iz Njujorka): jevrejski i italijanski. Onda su došli Baski i doneli svoju interpretaciju, uglavnom po malim delikates radnjama i kafeima. Ali i tu je tajna bila u finiširanju krema.
Plazma je mogla da revolucioniše bazu ovog dezerta. Svi znamo koliko je ukus drugačiji i bogatiji. Na žalost, šansa nije bila iskorišćena. Onda se pojavio Biscoff i uradio isto to, sa velikim uspehom. I dalje traje, i dalje rade na tome. Za nekoliko godina, kako izgleda, pre svega zahvaljujući društvenim mrežama i uticajcima, Biscoff „čiz kejk“ će postati treći globalni standard.
Iako imamo svetske proizvode (belmuž i mokrinski sir, „vampirski džem“, kozja surutka – sledeći letnji spriz na bazi naših malina?), u svetskoj tržišnoj utakmici mi smo i dalje samo posmatrači čiji doprinos igri je da psuju sudiju…
